(U udobnom enterijeru dnevne sobe, dvije žene sjede na podu i piju, puše i razgovaraju. U pozadini je tiha muzika, atmosfera je vesela, svjetla prigušena. Noć je)
L (kroz smijeh): Pa dobro, gdje si ti majku mu? Nismo se vidjele od one konferencije prošle godine
M: Ma…ništa me ne pitaj. Bila sam u Poljskoj par mjeseci pa malo kod mojih i tako. Raducka se ponešto, snalazi se. Doduše sad me angažuju samo za neke laganije priče, malo kultura malo jutarnji raport i to ti je to
(Lila sipa još vina u čaše i ispod oka pogleda drugaricu)
L: Poljska a? Je li to zbog onog malog što si mi pričala. Jan bješe?
M: Ma nije zbog njega…poslao me urednik na neki seminar a moja majka ima neku tetku tamo pa sam ostala kod nje malo duže. Znaš kako je kad negdje odeš, ne vraća ti se u ovo mrtvilo
L: Mhm. Jeste ti i Boris dobro?
M (povlači dugačak dim cigarete i oštro ga ispušta kroz zube): Razvodimo se. Imala sam najbolju namjeru da sačuvam šta se dalo sačuvati, njemu je očigledno bolje sa onom kurveštijom tako da…nisam čak ni ljuta. Da smo imali djecu možda bi mi bilo teže, ovako me ne interesuje
L: Čekaj, otkud to sad? Zar niste razgovarali o nekim mogućnostima?
M: Pa trebalo je…ali gadi mi se da ga poljubim nakon svega a kamoli šta drugo.
L: Pa šta ćeš sad?
M (odmahuje glavom tražeći po podu pikslu).: Zvala sam onog ludog Vaska advokata, biće to sređeno za koji dan. Mali Boki može samo da se spakuje, preseli se kod one njegove i živi srećno do kraja života tražeći posao na kojem će se zadržati duže od dva dana
L: Ok, sad se ne zezam…jesi li mu rekla za Jana?
M: Šta da mu kažem? Da sam flertovala sa nekim nebitnim likom na svadbi moje kume dok je on kresao agentkinju za nekretnine i nije stigao da se pojavi? Ne stvarno. Preozbiljno si shvatila tu priču sa Janom. Bukvalno se ništa nije desilo. Pisao mi je kasnije par puta i na tome se završilo
L: Da li ti je žao što nisi..?
M (odlaže čašu koju je čitavo vrijeme držala u ruci, ustaje i prilazi prozoru koji je u mraku. Gleda ka napolju prekrštenih ruku): Iz nekog razloga su žene proklete da to ne mogu da urade. Razmišljala sam o tome. Htjela sam da ga zovem da se vidimo. Ubjeđivala sam sebe da onom gadu ništa ne dugujem. I nisam mogla. Zamisli, pravila sam spisak dobrih i loših razloga da odem kod Jana i pošaljem Borisu kasetu sa sve ukrasnom vrpcom. Ali šta bi to promijenilo? Sigurno ne činjenicu da je on prvi našao ljubavnicu, pljunuo na sve ove godine koje je proveo sa mnom i slomio sve što je bilo lomljivo u meni. A toga je bilo dosta. Znamo se od fakulteta Lila. Gurala sam ga, pomagala mu, hranila te njegove vizionarske besmislice kojima se okupirao. Nisam ja nikad očekivala zahvalnost za to, ne očekujem ni sad kunem se. Ali mogao je da ima toliko milosti da me ljudski ostavi a ne da pusti mene da se ja sama čupam. Treba zabraniti brakove svega mi…
L (prilazi drugarici i grli je. Obje gledaju u tamu i slušaju buku saobraćaja): Nemoj tako Marijana…sama si rekla, makar nemate djecu. Možeš sve ispočetka, možeš bilo šta…
M: Ne mogu…znaš kako sam uvijek govorila da ne želim djecu? E pa, sad ne mogu da ih imam svakako. Čudno je. Taj odnos između nećeš i ne možeš. Mislila sam da sam najslobodnije biće na planeti jer sam potpuno nesputana poslom, životom, normama…dok se nije pojavio prokleti ginekolog sa pričom o tome kako je makar jedan od mojih izbora iluzija. Žena ponekad dobije skroz novu perspektivu kad se suoči sa takvom informacijom. Nemoj pogrešno da shvatiš, nije mi žao što je tako. Ništa se u mojim stavovima nije promijenilo ali ono…čudna je spoznaja
L (uzima Marijanu za ruku i vodi je do kauča, sjedaju i ponovo uzimaju čaše. Zavaljuje se na naslon i prekršta noge): Nemoj se opterećivati. Postoji milion stvari na kojima možeš biti zahvalna, na kojima jesi zahvalna. Imaš porodicu, prijatelje, sopstveni stan, kola…slobodna si da ideš i radiš šta ti je volja. To što si izgubila jednu životnu komponentu ne znaći ništa kad se sve zbroji. Ali nemoj ni da misliš da ti je zabranjeno da patiš. Svaka žena prođe kroz ovo prije ili kasnije. Neke samo imaju sreću da ne saznaju ali u suštini svi su isti.
M (prasne u glasan smijeh, okrene se prema Lili i kucne svoju čašu o njenu): Pa gdje nestade ona mala, optimistična romantičarka? Jesmo li te to Boris i ja konačno pokvarili?
L: Ma ne, samo kažem. Lijepo si rekla, brakovi se stvarno trebaju ukinuti. Samo te glava na kraju boli
M: Slušaj, mala…ovo ću reći sada tebi i nikome nikad više. Sve što je bilo, sva patnja i sav stres i toksični mehanizmi nošenja sa situacijom, ništa od toga ne bih brisala. Opet bih se udala za tu budalu, vraćala se u 4 ujutru kući sa svih onih silnih koktela na koje me je švercovao, išla u Amsterdam bez plana i rezervacija. Sve bih to opet s njim. Bilo je predivno Lila…bila sam srećna, istinski srećna. I pamtiću sve te momente koji su me činili živom. Mrzjeću ga vjerovatno najviše na svijetu ali nikad neću moći da zaboravim ono što me je ispunjavalo, makar na kratko. I zahvalna sam kao što si rekla. Zahvalna sam na svemu pa i na njemu. Ali više nikad neću moći da mu naglas izgovorim ime. Ne zbog nedostajanja, već zato što ja tako odlučujem. Razumiješ li šta ti govorim?
(Lila klima glavom, steže Marijaninu ruku. Počinje Sinatrin My way. Žene ustaju i počinju da plešu. Prvo lagano u stilu valcera a onda kako melodija postaje energičnija a tekst siroviji, njih dvije divljaju po sobi. Vino je prosuto, piksla razbijena, pepeo raštrkan, dim sve gušći oko njih. I did it my way se oteže u nedogled kao posljednji stih i kako završava tako Lila i Marijana padaju naglavačke preko kauča. Svjetla se gase. Mrak)